Kada sam prije 15 godina pravila prvi blog doživjela sam, blago rečeno, neuspjeh. Imala sam ime, domenu, čak i logo, ali pored jake želje da konkretizujem sve svoje ideje, nisam imala o čemu da pišem. Nakon što su stvari krenule urnebesno da se dešavaju jedna za drugom, prvo posao, zatim djeca, shvatila sam da treba da ponovo oživim te momente, međutim više nisam imala vremena ni za čitanje, a još manje za pisanje. Shvatila sam, ipak, da svaka uloga koju izaberemo u životu dovoljno stresna i da ne postoje idealne situacije i momenti osim onih koje sami stvorimo. Tako sam opet sjela, tražila novo ime, novi identitet, ali već sve o čemu sam nekad razmišljala je ili bilo zauzeto ili je postalo pomalo neozbiljno, jedino je ostala ministrica.com – jednostavno, dovoljno satirično, a ozbiljno u onoj mjeri u kojoj ga shvatite. Ako još niste shvatili poentu bloga, niste jedini – i ovaj blog je kao i ja sama dovoljno konfliktan – jedan dan planiram putovanje u Budimpeštu, drugi guglam o simptomima raka pankreasa, a treći dan sam presretna jer sam otkrila novi začin u lokalnom marketu. Ali to nije sve, povremeno volim da uđem ljudima u glavu, pa da pišem i o tome, kao i da dam poneki savjet o poslu, jer sam svoje znanje o tome sticala u najskupljoj školi u na svijetu – ličnom iskustvu. Ako ste došli do kraja ovog teksta, moje iskrene čestitke, i čitamo se u novom blogu.